Kada vas ljudi pitaju zašto pišete, verovatno možete odmah da odgovorite, zar ne? Zato što to voliš, zato što je zabavno, zato što je to tvoj posao, zato što je to tvoje bekstvo.
Poznajem mnogo autora koji su odgovorili „jer je to moja terapija“.
Uvek postoje barem dve vrste odgovora na ovaj razlog zašto neko piše. Ima autora koji se veoma ozbiljno odnose prema svom pisanju. Pisanje je njihov posao i to je nešto što se poštuje. Ne može to svako.
Drugi odgovor je uzdah i osmeh: Terapija. i ja!
Reći ću vam ovo – ja sam bio u prvoj grupi. Obučavao sam ljude zanatu pisanja u radionicama kreativnog pisanja na fakuktetu i neformalnim grupama, provodio sam sate pišući i uređujući i prilagođavajući se, boreći se da nešto istkam iz bezbožne zbrke ideja i reči.
Pisanje je možda ponekad zabavno, ali nisam imao želju da napišem svoja osećanja na stranici. Nisam radio terapiju. Pisao sam fikciju. Beletristika nije bila za izražavanje vaših osećanja, već za njihovo iznošenje u vašim čitaocima.
Bilo mi je savršeno dobro, hvala puno.
A onda sam otkrio KPTS – kreativno pisanje u terapeutske svrhe. Što je uništilo čitav moj koncept onoga što je pisanje.
Jer,
Dokazano je da pisanje pozitivno utiče na vaše mentalno zdravlje;
I:
Svako to može.
Kako je pisanje dobro za vas?
Emocije pisanja. Već godinama postoje studije o tome kako pisanje utiče na um i raspoloženje – u svim vrstama okruženja i oblika. Časovi poezije, pisanje u zatvorima, u bolnicama i savetovalištima, pisanje u centrima za bolesti zavisnosti, biblioterapijske sesije – pisanje je konačno prepoznato kao kreativna terapija, pored plesa, drame, zanata i muzike.
Jedno od najmoćnijih istraživanja u ovoj oblasti preduzeo je istraživač Džejms Penebejker – naterao je grupu ljudi da provedu 20 minuta dnevno pišući izražajno.
Pod tim je mislio da moraju da pišu o nečemu što izaziva emocionalni odgovor, obično o nečemu traumatičnom ili uznemirujućem. Zatim je imao kontrolnu grupu koja je pisala o stvarima koje uošte nisu imali veze sa takvim iskustvima.
Rezultat? Oni koji su pisali o neemotivnim temama nisu osetili razliku, ali oni koji su ekspresivno pisali manje su posećivali lekare – bukvalno su se osećali bolje.
Nisam psihoterapeut, ali sam prilično siguran da je većina nas imala iskustvo oslobađanja kada konačno izrazite nešto za šta ste se držali? Bilo da je to u terapijskoj sesiji, ili pisanjem na stranici dnevnika.
Kada se oslobodite stvari koje vas sputavaju, kada ste slobodni da izrazite kako se osećate, osećate se bolje.
Kako pisanje ovo radi?
Pa, očigledno, možete pisati ekspresivno i terapeutski sami, kao što su ljudi radili vekovima, vodeći dnevnike ili pišući knjige. Razmislite o opsegu pisanja koje radite i kako to utiče na vaša osećanja. Čak i pisanje skromne liste za kupovinu ili liste obaveza utiče na vaše raspoloženje. To čini da se osećate pod kontrolom.
Pisanje za sebe i čitanje odabranih knjiga može staviti iskustvo u perspektivu – može udaljiti bol, podvući crtu ispod njega ili vam može pomoći da istražite kako su ga drugi u toj situaciji shvatili.
Možete odabrati da pišete sami kod kuće, ili upisti individualne radionice ili grupe. Tvrdio bih da je terapeutsko pisanje moćnije u grupi ili u idnividuanoj raidonici sa edukatorom. Prvo, imaćete vođu radionice (terapeutskog fasilitatora) da drži grupu, učini da se osećate bezbedno, vodite računa o vremenu i odredite aktivnosti.
Za one od vas koji su bili u grupama za kreativno pisanje samo da bi drhtali čitajući svoj rad naglas, a zatim crveneli od nelagode pod maskom „konstruktivne kritike“, ove grupe za pisanje su različite. Zato što se ne radi o stilu ili zanatu pisanja.
Ponovo ću to reći:
Ne radi se o zanatu, temi ili stilu pisanja.
Šta god da ste napisali, bilo da se radi o sećanju koje od vas izmami osmeh, ili o isplakanoj pesmici koja deli vašu slomljenost sa svetom, poenta nije forma ili interpunkcija ili bilo šta drugo. Poenta je da si ti to napisao. Poenta je kako ste se osećali kada ste to napisali, i kada ste je pročitali.
Deljenje sa edukatorom ili grupom nečega što se čini autentičnim može učiniti da se osećate moćno ili ranjivo, ali poenta grupe je da bude vaša publika i da vas podrži na vašem putu pisanja. Ne da vam predlaže da koristite druga poređenja ili stilske figure.
Pisanje za ličnu dobrobit je veza i istraživanje. I dalje ćete koristiti zanat pisanja, metafore i boju i strukturu, ali to nije na način na koji ih obično koristimo kao pisci – da oduševimo ili šokiramo ili stvorimo nešto lepo. Koristite pisanje da izrazite najistiniju verziju sebe.
Moć pisanja za ličnu dobrobit je pola u pisanju, a pola u deljenju. Čitanje nečega što govori grupi bliskih stranaca o vašem najtežem vremenu ili vašim najdubljim željama može biti zastrašujuće.
Ali da budete zahvalni što ste podelili, da neko prizna vaš bol ili da se povežete sa vašim snovima? Izuzetno je moćno. Empatija ima veliku ulogu u pisanju i blagostanju.
Prednosti pisanja za ličnu dobrobit, rast i i razvoj su priznate kao osećaj većeg samopouzdanja, osećaj „čuvanja“, ostavljanje negativnih uspomena i asocijacija, pronalaženje radosti, osećaj prijatnosti u ranjivosti, upravljanje stresom i zabava.
Penebejkerovo istraživanje moglo bi da sugeriše da su se fizički elementi promenili kao odgovor na pisanje, ali mislim da to govori više o tome kako su se pisci osećali – nisu osećali da nešto nije u redu sa njima, ili da su morali da odu kod lekara.
Moje sopstveno istraživanje u ovoj oblasti bilo je sa ženama koje su se oporavljale od poremećaja u ishrani i koje su im specifične aktivnosti pisanja bile korisne u oporavku.
Elementi pisanja koje čak ni kao autori ne dovodimo u pitanje – pronalaženje savršene reči, kreiranje moćnih slika, korišćenje arhetipova, sagledavanje situacije iz drugačije perspektive – sve ove stvari su korišćene u radionicama i mogu se iskoristiti u oporavku.
Terapija pisanjem je idealan način da upoznate sebe i preuzmete kontrolu nad svojim životom. Uzmite sudbinu u vaše ruke. Sve ostalo će doći samo. Baš onako kako treba.
